Δευτέρα 16 Ιουλίου 2012
Παρασκευή 6 Ιουλίου 2012
Веселин Тоза Матић
Τετάρτη 4 Ιουλίου 2012
Džon Robert Vuden
Џон Роберт Вуден ( Мартинсвил, Индијана, 14. октобар 1910 — Лос Анђелес, 4. јун 2010) био је бивши амерички кошаркаш и најуспешнији тренер у историји колеџ кошарке.
Кошарку је успешно играо као плејмејкер универзитета Пердју (1929—32) са којим је освојио титулу 1932. После краћег играња у НБА лиги, радио је као наставник енглеског језика и тренер у две средње школе, да би, по повратку из Другог светског рата, две сезоне радио као тренер на универзитету Индијани стејт, пре него што је 1948. преузео колеџ у Лос Анђелесу (UCLA). Ту је провео период од 1948. до 1975. За тих 27 година забележио је 664 победе и 162 пораза. У четири сезоне његов тим није изгубио ниједну утакмицу, а рекорд ј 88 узастопних победа. Вуден је са UCLA освојио 10 титула, од тога седам узастопних у периоду од 1967. до 1973. Од сезоне када је освојена прва титула (1963-64) до последње титуле и Вуденовог одласка у пензију (1974/75), колеџ је забележио 330 победа и 19 пораза, заједно са четири сезоне без пораза и скором 30-00.
Међу многим звездама које је тренирао су Лу Алсиндор (касније Карим Абдул-Џабар), Бил Волтон, Џамал Вилкс, Волт Хазард (касније Махди Абдул-Рахман)...
Популарни „Чаробњак из Вествуда“ (надимак који није волео) постао је 1961. члан Кошаркашке куће славних у Спрингфилду као играч, да би 12 година касније промовисан и као тренер. Први је тренер који је освојио признања у више категорија. Касније су такво двоструко признање добили и Лени Вилкенс и Бил Шарман.
Од 1977. установљена је и награда са његовиим именом, коју сваке сезоне добије најбољи колеџ кошаркаш. На колеџу UCLA се 29. фебруар слави као Дан Џона Вудена, а 2009. часопис „Спортинг њус“ га је прогласио за најбољег спортског тренера свих времена.
Преминуо 4. јуна 2010. у 99. години у Медицинском центру колеџа Лос Анђелес, четири месеца пре 100. рођендана.
Иза Вудена су остали син Џејмс, ћерка Ненси, три унука, четири унуке и 13 праунучића.
Кошарку је успешно играо као плејмејкер универзитета Пердју (1929—32) са којим је освојио титулу 1932. После краћег играња у НБА лиги, радио је као наставник енглеског језика и тренер у две средње школе, да би, по повратку из Другог светског рата, две сезоне радио као тренер на универзитету Индијани стејт, пре него што је 1948. преузео колеџ у Лос Анђелесу (UCLA). Ту је провео период од 1948. до 1975. За тих 27 година забележио је 664 победе и 162 пораза. У четири сезоне његов тим није изгубио ниједну утакмицу, а рекорд ј 88 узастопних победа. Вуден је са UCLA освојио 10 титула, од тога седам узастопних у периоду од 1967. до 1973. Од сезоне када је освојена прва титула (1963-64) до последње титуле и Вуденовог одласка у пензију (1974/75), колеџ је забележио 330 победа и 19 пораза, заједно са четири сезоне без пораза и скором 30-00.
Међу многим звездама које је тренирао су Лу Алсиндор (касније Карим Абдул-Џабар), Бил Волтон, Џамал Вилкс, Волт Хазард (касније Махди Абдул-Рахман)...
Популарни „Чаробњак из Вествуда“ (надимак који није волео) постао је 1961. члан Кошаркашке куће славних у Спрингфилду као играч, да би 12 година касније промовисан и као тренер. Први је тренер који је освојио признања у више категорија. Касније су такво двоструко признање добили и Лени Вилкенс и Бил Шарман.
Од 1977. установљена је и награда са његовиим именом, коју сваке сезоне добије најбољи колеџ кошаркаш. На колеџу UCLA се 29. фебруар слави као Дан Џона Вудена, а 2009. часопис „Спортинг њус“ га је прогласио за најбољег спортског тренера свих времена.
Преминуо 4. јуна 2010. у 99. години у Медицинском центру колеџа Лос Анђелес, четири месеца пре 100. рођендана.
Иза Вудена су остали син Џејмс, ћерка Ненси, три унука, четири унуке и 13 праунучића.
Τρίτη 3 Ιουλίου 2012
Радивој Кораћ
Радивој Кораћ "Жућко" (рођен 5. новембар 1938 —преминуо 2. јун 1969) је био један од најбољих југословенских кошаркаша. Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медаљу на Европском првенству 1963, и четири првенства Југославије.
Познат по надимку Жућко, постао је један од најбољих југословенских играча током 1960-тих. Проглашен је спортистом године у Југославији 1960. Био је најбољи стрелац првенства Југославије седам година узастопно, што је највише у историји југословенске кошарке, са просеком поена по утакмици од 32,7.[1] Кораћ је био познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са две руке одоздо, држећи лопту пре шута непосредно изнад терена.
У Белгији је једном приликом био гост у врло гледаном телевизијском шоу-програму. На питање водитељке колико слободних бацања може погодити из 100 покушаја, Кораћ је одговорио да може погодити 70 до 80. У том тренутку се померила завеса у студију иза које је стајао кош. Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места, а Кораћ је погодио сва слободна бацања. [2]
За југословенски национални тим је дебитовао 1958. За репрезентацију Југославије је играо на четири Европска првенства и на три је био први стрелац (Београд 1961.-216, Вроцлав 1963.-239, Москва 1965.-195). Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медању на Европском првенству 1963. Одиграо је укупно 157 међународних утакмица и постигао 3153 поена, са за тадашње стандарде високим просеком од 20,8 поена по утакмици.
Кораћ је као играч ОКК Београда наступао на разним европским такмичењима. Три пута је проглашен за члана најбољег европског тима. На утакмици Купа европских шампиона против Алвика из Стокхолма 1965. године, Кораћ је постигао 99 поена (утакмица се завршила резултатом 155:57) и замало срушио рекорд Вилта Чејмберлена који је 2. марта 1962, на утакмици између Филаделфија вориорса и Њујорк никса, постигао 100 поена.
Кораћ је студирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Једном је одбио понуду Црвене звезде, иако му је Александар Гец, ондашњи директор Црвене звезде, нудио двособни стан и аутомобил ФИАТ 1300.[1]
Радивој Кораћ је погинуо у 30. години у саобраћајној несрећи 2. јуна 1969. код села Каменице, 12 km од Сарајева, после утакмице између репрезентације Југославије и селекција Босне и Херцеговине.
Жућкова левица, пехар који се додељивао победнику Купа Радивоја КораћаFIBA је 1971, на предлог тадашњег генералног секретара Вилијама Џоунса, у Кораћеву част покренула такмичење Куп Радивоја Кораћа, а кошаркашке утакмице нису одиграване 2. јуна по одлуци Кошаркашког савеза Југославије. Пехар који се додељивао победнику овог такмичења назван је "Жућкова левица". Ово европско такмичење је угашено 2002. а Кошаркашки савез Србије и Црне Горе је променио име свог националног купа у Куп Радивоја Кораћа. Радивој Кораћ је први спортиста који је сахрањен у Алеји великана у Београду. На сахрани је присуствовала и делегација из Петрарке из Падове, клуба у којем је Кораћ завршио каријеру.
Улице са његовим именом постоје у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Младеновцу, Панчеву, Руми и у родном Сомбору.
у просторијама ОКК Београд су изложене његове патике и дрес са бројем 5, који је заувек повучен.
У Алкобендасу, предграђу Мадрида, 1. марта 2007. отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. У Кућу славних је примљено 38 личности, од којих и пет играча, тренера, судија и кошаркаших радника из Србије. Међу њима је и РАДИВОЈ КОРАЋ.
Биографија
Кораћ је рођен у СОМБОРУ у породици Богдана и Загорке Кораћ. Почео је да игра за БСК (ОКК Београд) са 16 година и играо је крилног центра са висином од 193 cm, а тренер му је био Борислав Станковић. Са ОКК Београдом Кораћ је освојио четири првенства Југославије (1958, 1960, 1963, 1964) Кораћ је био први стрелац и играч Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68), играјући за Петрарку из Падове, био је први стрелац првенства Италије (592 поена на 22 утакмице).Познат по надимку Жућко, постао је један од најбољих југословенских играча током 1960-тих. Проглашен је спортистом године у Југославији 1960. Био је најбољи стрелац првенства Југославије седам година узастопно, што је највише у историји југословенске кошарке, са просеком поена по утакмици од 32,7.[1] Кораћ је био познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са две руке одоздо, држећи лопту пре шута непосредно изнад терена.
У Белгији је једном приликом био гост у врло гледаном телевизијском шоу-програму. На питање водитељке колико слободних бацања може погодити из 100 покушаја, Кораћ је одговорио да може погодити 70 до 80. У том тренутку се померила завеса у студију иза које је стајао кош. Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места, а Кораћ је погодио сва слободна бацања. [2]
За југословенски национални тим је дебитовао 1958. За репрезентацију Југославије је играо на четири Европска првенства и на три је био први стрелац (Београд 1961.-216, Вроцлав 1963.-239, Москва 1965.-195). Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медању на Европском првенству 1963. Одиграо је укупно 157 међународних утакмица и постигао 3153 поена, са за тадашње стандарде високим просеком од 20,8 поена по утакмици.
Кораћ је као играч ОКК Београда наступао на разним европским такмичењима. Три пута је проглашен за члана најбољег европског тима. На утакмици Купа европских шампиона против Алвика из Стокхолма 1965. године, Кораћ је постигао 99 поена (утакмица се завршила резултатом 155:57) и замало срушио рекорд Вилта Чејмберлена који је 2. марта 1962, на утакмици између Филаделфија вориорса и Њујорк никса, постигао 100 поена.
Кораћ је студирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Једном је одбио понуду Црвене звезде, иако му је Александар Гец, ондашњи директор Црвене звезде, нудио двособни стан и аутомобил ФИАТ 1300.[1]
Радивој Кораћ је погинуо у 30. години у саобраћајној несрећи 2. јуна 1969. код села Каменице, 12 km од Сарајева, после утакмице између репрезентације Југославије и селекција Босне и Херцеговине.
Улице са његовим именом постоје у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Младеновцу, Панчеву, Руми и у родном Сомбору.
у просторијама ОКК Београд су изложене његове патике и дрес са бројем 5, који је заувек повучен.
У Алкобендасу, предграђу Мадрида, 1. марта 2007. отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. У Кућу славних је примљено 38 личности, од којих и пет играча, тренера, судија и кошаркаших радника из Србије. Међу њима је и РАДИВОЈ КОРАЋ.
Δευτέρα 2 Ιουλίου 2012
istorija kosarke
Почетком децембра 1891- Џејмс Нејсмит, канадски лекар Универзитету Мекгил и професор физичког васпитања на Колеџу Спрингфилд, осмислио је нову игру на затвореном терену која би служила за одржавање кондиције ученика током дугих зима. Одбацио је многе предложене игре с објашњењем да су прегрубе или непотпуне, и на крају је модификовао дечју игру Патка на камену, прилагодио је неколико спортова у једну целину и написао је једноставна правила. Кош је ставио на висину од 3,05 метара. Тај кош се разликовао од данашњег по томе што је имао чврсто дно, док данашњи кошеви имају мрежицу која пропушта лопту. Док су кошеви имали чврсто дно, сваки пут након постигнутога коша лопте су се морале избијати из коша. Нејсмитова нова игра била је врло слична рукомету који је настао отприлике у исто време као и кошарка, крајем 19. века.Женска кошарка почела је 1894. када је Сенда Беренсон, професорка физичког васпитања прилагодила Нејсмитова правила женама. Прва службена кошаркашка утакмица одржана је 20. јануара 1892. у дворани Гимназије Удружења младих хришћана. Играло се с девет играча на терену упола краћем него данашњи NBA терен. Оригинални назив кошарке на енглеском је basketball, а сложеница је од речи basket – кош и ball – лопта. Име је Нејсмиту предложио један од његових ученика. Игра је била популарна од самог почетка.
Први играчи кошарке били су студенти Гимназије Удружења младих хришћана. Касније игра се проширила на читав САД и Канаду. До 1896. године постојале су и бројне женске кошаркашке екипе, но поприлично груба правила и бројна публика одвратила су кошарку од примарног циља Удружења младих хришћана, игре која помаже студентима да остану у форми. Но, успркос томе, пре Првог светског рата успоставили су се бројни аматерски савези с аматерским клубовима, и то у САД.
Кошарка се прво играла с фудбалском лоптом. Прве лопте израђене искључиво за кошарку биле су смеђе, што је била уобичајена боја све ДО педесетих 20. века када је Пол Тони Хинкл, у потрази за лоптом која би била уочљивија, у употребу увео наранџасту лопту, која је и данас стандардна.
Кошарка, нетбол, одбојка и лакрос једини су спортови с лоптом измишљени од стране држава Северне Америке. Друге игре попут бејзбола и канадског фудбала измислили су Европљани, Азијци или Африканци.
Κυριακή 1 Ιουλίου 2012
Εγγραφή σε:
Αναρτήσεις (Atom)